Archive for the ‘Pisci’ category

Branislav Nusic

19. October 2009.

Branislav Nušić

Branislav Nušić je pseudonim srpskog pisca romana, drama, priča i eseja, začetnika retorike u Srbiji, Alkibijada Nuše. Nušić je rođen 8. oktobra 1864. i umro je 19. januara 1938. Takođe je radio kao novinar i državni službenik.

Branislav Nušić

Nušić je rođen u Beogradu. Đorđe Nuša, njegov otac, bio je ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Preselio se u Beograd, gde je maturirao. Diplomirao je na pravnom fakultetu u Beogradu 1884. godine. Tokom studija je proveo godinu dana u Gracu.

Nušić se borio u Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, koji ga je zatekao na služenju redovnog vojnog roka. Nakon rata je objavio kontroverznu pesmu Dva raba u Dnevnom listu, zbog koje je osuđen na dve godine robije. Pesma je ismevala srpsku monarhiju, a posebno kralja Milana.

Državnu službu Nušić je dobio 1889. godine. Kao zvaničnik Ministarstva spoljnjih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine. Na jugu Srbije i u Makedoniji proveo je celu deceniju. Njegova poslednja služba u tom periodu bilo je mesto vicekonzula u Prištini.

Godine 1900. Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1904. godine postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom.

Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik, a 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio je u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata.

Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika Umetničkog odseka ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd.

Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Nušićeva najpoznatija dela uključuju:

Drame:

  • Gospođa ministarka
  • Narodni poslanik
  • Ožalošćena porodica
  • Pokojnik

Romani:

  • Autobiografija
  • Opštinsko dete (u Sarajevu izdato kao Općinsko dijete)
  • Hajduci

Pripovetke:

  • Politički protivnik
  • Posmrtno slovo
  • Klasa

Rastrave i udžbenici:

  • Retorika

Advertisements

Isidora Sekulic

19. October 2009.

Život

Rođena je 16. februara 1877. godine podno Titelskog brega, u bačkom selu Mošorinu kod Žablja. Detinjstvo je provela u Zemunu, Rumi i Novom Sadu. Školovala se u Novom Sadu (Viša devojačka škola), Somboru (Srpska preparandija) i Budimpešti (Pedagogijum). Radila kao nastavnica u Pančevu, Šapcu i Beogradu.

Stvaralaštvo

Do kraja, i bez ostatka, posvećena lepoti smislene reči, književnica Isidora Sekulić je za života stekla uvaženje kao najobrazovanija i najumnija Srpkinja svoga vremena. Znalac više jezika, i poznavalac više kultura i područja umetničkog izražavanja, Isidora Sekulić je kao pisac, prevodilac i tumač književnih dela ponirala u samu suštinu srpskog narodnog govora i njegovog umetničkog izraza, smatrajući govor i jezik kulturnom smotrom naroda.

Penzionisana je 1931. godine. Izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1939, a za redovnog člana Srpske akademije nauka 14. novembra 1950, kao prva žena akademik. Umrla je 5. aprila 1958. godine u Beogradu.

Duboko promišljen i umetnički istančan njen književni, prevodilački i kritički izraz je praznik naše pisane reči.

Rekla je

Ta larma što je dignuta oko mene mnogo me je potresla. Molila sam neke poznanike, mlade ljude, da gde god vide nešto o meni napisano, priguše. Ali eto šta su uradili. Zvali su me na neko veče o meni, ali ja sam odbila, rekla sam da sam bolesna. Svi su hteli da me skinu sa dnevnog reda. Kažu: ima 80 godina, skoro će umreti, daj da napišemo nešto i da je ostavimo. To strašno vređa. Volim tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole.

Dela

U pola veka književnog rada u više oblika umetničkog iskazivanja i rasuđivanja – objavila je:

  • Saputnici, 1913 – pripovedna vrsta intimnog dnevnika
  • Pisma iz Norveške, 1914) – putopis
  • Đakon Bogorodičine crkve, 1920) – roman
  • Kronika palanačkog groblja, 1940) – pripovetke
  • Zapisi (1941)
  • Analitički trenuci i Teme, 1941 – eseji
  • Knjiga duboke odanosti Njegošu, 1951;
  • Govor i jezik kulturna smotra naroda, 1956).

Aleksej Maksimovič Peškov – Maksim Gorki

14. October 2009.

Aleksej Maksimovič Peškov (rus. Alekseй Maksimovič Peškov; 28. mart, 16. mart po Julijanskom kalendaru, 1868 – 14. jun 1936), poznatiji kao Maksim Gorki (rus. Maksim Gorьkiй), je bio sovjetski pisac, osnivač književnog metoda socijalističkog realizma i politički aktivista. Rođen je u Nižnjem Novgorodu a umro je u Moskvi. Od 1906. do 1913. i od 1921. do 1929. je živeo u inostranstvu; nakon povratka u Sovjetski Savez, prihvatio je kulturnu politiku toga vremena, mada mu nije bilo dozvoljeno da napušta zemlju.

U 19. godini pokušao je samoubistvo. Agitirao je protiv carizma, tražio društvo revolucionara narodnjaka i branio interese siromašnih. Godine 1905. piše proglase protiv vojske, policije, cara i biva zatvoren, a oslobođen je na protest intlektualaca mnogih zemalja. Godine 1906. ilegalno napušta zemlju i ostaje u emigraciji do 1913., gdje se bori za obustavljanje svake pomoći carskoj Rusiji. U svojim prvim pripovetkama opisuje egzistenciju ljudi sa dna društvene lestvice. U nizu članaka prikazuje svoje neprijateljstvo prema fašizmu i malograđanskoj sebičnosti. Smisao umetnosti tražio je u istini, stvaralačkom radu i afirmaciji čovečnih odnosa među ljudima.

Novele i pripovetke

  • “Makar Čudra” – 1892
  • “Dve skitnice” – 1894
  • “Starica Izergilj”, “Čelkaš” – 1895
  • “Konovalov” – 1897
  • “Prolećni zvuci” – 1901
  • “Po Rusiji” – 1912-1916
  • “Život u plavom” – 1925

Lirske pesme u prozi

  • “Pesma o sokolu” – 1899
  • “Vesnik Bure” – 1901

Romani

  • “Foma Gordejev” – 1888
  • “Troje” – 1900
  • “Mati” – 1907
  • “Ispovest” – 1908
  • “Gradić Okurov” – 1909
  • “Život Matveja Kožemjakina” – 1910
  • “Život Artamonovih” – 1925
  • “Život Klima Samgina” 1926-1936

Drame

  • “Malograđani”, “Na dnu” – 1902
  • “Letnjikovac” – 1904
  • “Deca sunca” – 1905
  • “Neprijatelji” – 1906
  • “Vasa Železnova” – 1910-1936
  • “Jegor Buličov” – 1936

Uspomene

  • “Detinjstvo” – 1913-1914
  • “Među ljudima” – 1916
  • “Moji univerziteti” – 1923
  • “Beleške iz mog dnevnika” – 1923-1924

Aleksej Maksimovič Peškov (rus. Alekseй Maksimovič Peškov; 28. mart, 16. mart po Julijanskom kalendaru, 1868 – 14. jun 1936), poznatiji kao Maksim Gorki (rus. Maksim Gorьkiй), je bio sovjetski pisac, osnivač književnog metoda socijalističkog realizma i politički aktivista. Rođen je u Nižnjem Novgorodu a umro je u Moskvi. Od 1906. do 1913. i od 1921. do 1929. je živeo u inostranstvu; nakon povratka u Sovjetski Savez, prihvatio je kulturnu politiku toga vremena, mada mu nije bilo dozvoljeno da napušta zemlju.

U 19. godini pokušao je samoubistvo. Agitirao je protiv carizma, tražio društvo revolucionara narodnjaka i branio interese siromašnih. Godine 1905. piše proglase protiv vojske, policije, cara i biva zatvoren, a oslobođen je na protest intlektualaca mnogih zemalja. Godine 1906. ilegalno napušta zemlju i ostaje u emigraciji do 1913., gdje se bori za obustavljanje svake pomoći carskoj Rusiji. U svojim prvim pripovetkama opisuje egzistenciju ljudi sa dna društvene lestvice. U nizu članaka prikazuje svoje neprijateljstvo prema fašizmu i malograđanskoj sebičnosti. Smisao umetnosti tražio je u istini, stvaralačkom radu i afirmaciji čovečnih odnosa među ljudima.

Novele i pripovetke

  • “Makar Čudra” – 1892
  • “Dve skitnice” – 1894
  • “Starica Izergilj”, “Čelkaš” – 1895
  • “Konovalov” – 1897
  • “Prolećni zvuci” – 1901
  • “Po Rusiji” – 1912-1916
  • “Život u plavom” – 1925

Lirske pesme u prozi

  • “Pesma o sokolu” – 1899
  • “Vesnik Bure” – 1901

Romani

  • “Foma Gordejev” – 1888
  • “Troje” – 1900
  • “Mati” – 1907
  • “Ispovest” – 1908
  • “Gradić Okurov” – 1909
  • “Život Matveja Kožemjakina” – 1910
  • “Život Artamonovih” – 1925
  • “Život Klima Samgina” 1926-1936

Drame

  • “Malograđani”, “Na dnu” – 1902
  • “Letnjikovac” – 1904
  • “Deca sunca” – 1905
  • “Neprijatelji” – 1906
  • “Vasa Železnova” – 1910-1936
  • “Jegor Buličov” – 1936

Uspomene

  • “Detinjstvo” – 1913-1914
  • “Među ljudima” – 1916
  • “Moji univerziteti” – 1923
  • “Beleške iz mog dnevnika” – 1923-1924

Prikaz Fidela Kastra – Borislav Lalic

14. October 2009.

Приказ књиге Борислава Лалића – Фидел Кастро – један човек, једна револуција

Борислав Лалић, новинар, вишегодишњи амбасадор тадашње Југославије на Куби. После прошлогодишњег успешног дела о Че Гевари, одлучио је да настави са биографијама контроверзних личности које су обележиле прошли век. Имао је прилику да привремено живи на Куби, да спозна кубанску културу, нацију, менталитет , историјско и свако друго наслеђе. Седамдесетих година прошлог века, поред функције амбасадора, био је и извештач тадашњих Кубанско – Америчких односа. Објашњава улогу Кубе у Хладном рату, објашњава најзанимљивију личност Фидела Кастра, који још увек влада, и који је надвладао 9 америчких председника, Џорџ Буш млађи је 10. Назив дела „Фидел Кастро – један човек, једна револуција” је довољан да се одмах схвате неке ствари. Он открива да Кастро није баш онакав, каквог га представљају у светској јавности. Дело садржи велики број анегдота, које читаоца не могу оставити равнодушним. Писац је пре свега написао историјско дело, засновано на чињеницама, кроз које је провукао извесну дозу хумора и својих личних утисака. Писац је имао прилику да више пута разговара са самим Кастром, имао је прилику да сукоби мишљења с њим што је довело до тога да је био непожељан на целом острву. На крају имао је прилику да изглади неспоразуме и да с„диктатором 20. века” постане веома добар пријатељ.

Пушећи заједно с Кастром до дубоко у ноћ цигарете „Коиба”, Лалић је имао шта да каже и рекао је на веома довитљив начин.