Zivojin Misic

Posted 19. October 2009. by gdinpopara
Categories: Vojskovodje

Преци Живојина Мишића су се доселили у Струганик крајем 17. или почетком 18. века. Породица је узела презиме Мишић по имену деде Живојина Мишића – Миша Каљевића. Доселили су се из Дробњака.[тражи се извор]

Мишићеви родитељи Радован и Анђелија (рођ. Дамјановић – Коштуњић, рођака Војислава Коштунице) имали су тринаесторо деце, од којих су двоје биле девојчице – Тодора и Живана. Живојин је био тринаесто дете, и када се родио, само осморо његових браћа и сестара је било живо.

По завршетку своје шесте године био је пастир. Основну школу започео у Рибници, а завршио у Крагујевцу. У својим мемоарима Мишић је помињао неприлике које је имао с варошком децом због сељачког порекла, што га је узбуђивало и вређало. Гимназију у Крагујевцу је уписао 1868. Први, други и шести разред гимназије завршио у Крагујевцу, а трећи и четврти у Београду, у Првој београдској гимназији. У првих пет разреда гимназије није био посебно добар ђак, али је шести разред завршио са много бољим успехом. С таквим оценама шестог разреда гимназије примљен је 20/9 (по ст.кал.) 1874. у Војну академију, као 19. у рангу. На сваком распусту одлазио је кући у село и врло често је заједно са својом браћом радио и пољске радове.

На самом почетку своје четрдесетогодишње службе, као питомац Артиљеријске школе, учествовао је у два ослободилачка рата против Турске (1876. и 1877 — 1878. године). У тим ратовима командовао је Колубарским батаљоном Ваљевске бригаде II класе и стекао прва ратна искуства.

Поред четворогодишње Артиљеријске школе завршио је аустро-угарску школу гађања у Бруку на Лајти и двогодишњу припрему за генералштабну струку у српској војсци.

Учествовао је и у Српско-бугарском рату 1885. као поручник и командант чете у 5. пуку Дринске дивизије.

Од 1898. до 1904. предавао је стратегију на Војној академији. [1]

Након Мајског преврата је био приморан да се пензионише у чину генералштабног пуковника, наводно због утицаја Црне руке, пошто је сматран превише блиским свргнутој династији Обреновића, али је реактивиран 1909, током Анексионе кризе на лични захтев начелника Врховне команде генерала Радомира Путника, који га је учинио својим помоћником. Мишић је помогао генералу Путнику да састави српски ратни план у евентуалном рату са Аустро-Угарском.

У Балканским ратовима Мишић је био помоћник начелника штаба Врховне команде војводе Радомира Путника, његова десна рука, јер је — како је истакао генерал Живко Павловић — „у најтежим тренуцима својим оптимизмом и чврстином карактера одржавао и самог Путника у уверењу у добар исход операција српске војске“. Непосредно је сарађивао на планирању и руковођењу операцијама против турске Вардарске армије, због чега је после Кумановске битке унапређен у чин генерала. Посебно се истакао правилном проценом ситуације првога дана битке на Брегалници, када је српска Врховна команда у Скопљу разматрала питање на којој линији ће примити одсудну битку. Усвајање његовог предлога имало је пресудан утицај на даљи ток и коначан исход одлучујуће битке Другог балканског рата. По завршетку овог рата, Мишић је по други пут пензионисан.

Међутим, пред само избијање Првог светског рата, опет је реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде. Током Колубарске битке, Мишићу је предата команда над Првом армијом, тада у врло тешкој ситуацији, да замени њеног рањеног и болесног команданта генерала Петра Бојовића. Највише захваљујући његовим личним напорима и знању, Прва армија се од јединице у расулу претворила у формацију способну за борбу. Мишић је инсистирао (тада је то сматрано ризичним) на дубљем повлачењу да би се целој српској војсци дало времена да се одмори и попуни залихе, што је резултовало напуштањем Београда. Међутим, његово коцкање се исплатило пошто је аустроугарска војска превише раширила своје линије снабдевања и тешко је поражена у потоњем српском контранападу, који је такође започео Мишић, а његова армија је одиграла одлучујућу улогу. Ово је била једна од највећих битака у српској историји и Мишић је унапређен у чин војводе. Након новог здруженог напада немачке, аустроугарске и бугарске војске на Србију у октобру 1915, када се српска војска повукла на Косово, Мишић је предложио да се изврши контранапад. Овај предлог су одбили остали заповедници армија на састанку у Пећи, и следило је повлачење српске војске преко Црне Горе и Албаније. На Солунском фронту 1916. Мишић је командовао Првом армијом која је зауставила и натерала на повлачење бугарску војску у бици код Горничева. Пред крај рата у јуну 1918. Мишић је постављен за начелника Врховне команде и командовао је српском војском приликом пробоја Солунског фронта у септембру 1918.

Живојин Мишић је умро у Београду 20. јануара 1921.

Radomir Putnik

Posted 19. October 2009. by gdinpopara
Categories: Vojskovodje

Радомир Путник (24. јануар 1847 — 17. мај 1917) српски војсковођа, војвода, начелник Главног генералштаба Војске Краљевине Србије у Првом светском рату.

Војник и војсковођа српске војске пуних четрдесет година. Родио се у Крагујевцу 24. јануара 1847. године. Отац Димитрије је био учитељ. Војничко звање је стекао на Артиљеријској школи у Београду. После многих распореда и напредовања у служби 1903. године постављен је за начелника Главног генералштаба. Творац је модерне српске војске. У оквиру школовања и обуке официра увео је решавање тактичких задатака. Српску војску је осавременио новим наоружањем, на кључна места је поставио талентоване официре и није дозволио да се политика умеша у редове војника. Заједно са Живојином Мишићем припремио је све ратне планове за Балканске ратове и за Први светски рат. У периоду од 1912. до 1916. године био је начелник Врховне команде. После Кумановске битке постао је први српски војвода. Са Крфа 1916. године отишао је на лечење у Ницу и годину дана након тога је умро. Бавио се теоријом ратовања. Написао је “Служба ђенералштаба” I и II “Служба и мирно доба” и “Служба у ратно доба”. Презиме Путник његова породица је добила у време када су преци, тачније деда Арсеније, досело са Косова у Белу Цркву. Када су његовог деду, који је тада имао око седам година, упитали како се зове, одговорио је да је он путник у непознатом правцу. Тако су Арсенија назвали Путник. Радомир је у школу кренуо са шест година и ако су и тада деца кретала са навршених седам година. Био је добар ђак, одмерен и учтив, али волео је да се у друштву наметне као први, да се његова слуша. Ту особину је задржао кроз цео живот. Од оца, просветног радника, је чуо да не треба да учи само за школу, већ и за живот. Многим наставницима је задавао главобољу, јер је често постављао потпитања после њихових предавања. У то време наставници нису волели да нашороко и надугачко објашњавају оно што предају, већ су се строго држали задате теме, тако да Радомир није био много омиљен код њих. Највероватније због тога наставник немачког му је дао тројку, а касније се кроз војничку каријеру течно служио немачким језиком и веома ретко је користио речник чак и када чита немачку литературу. Повремено би свирао гитару и певао, углавном када би га замолила мајка или отац.

Napoleon Bonaparta

Posted 19. October 2009. by gdinpopara
Categories: Vojskovodje

Наполеон I Бонапарта (фр. Napoléon Bonaparte; 15. август 1769. — 5. мај 1821) је био генерал у Француској револуцији и као вођа био је први конзул Француске Републике од 11. новембра 1799. до 18. маја 1804. и цар Француске и краљ Италије од 18. маја 1804. до 6. априла 1814. и онда поново на кратко од 20. марта до 22. јуна 1815.

Наполеон је рођен на Корзици, а учио је у Француској за артиљеријског официра. Постао је познат у током Француске револуције, када је као генерал водио успешне походе против Прве и Друге коалиције које су биле усмерене против Француске. Године 1799. Наполеон је извршио државни удар и поставио себе за првог конзула; пет година касније је сам себе крунисао за цара Француске. Током прве деценије 19. века, заратио је са скоро сваком важнијом европском силом, доминирајући континенталном Европом низом победа – од које су наславније оне код Аустерлица и Фридланда – и успоставаљањем савеза, именујући блиске сараднике и чланове породице за владаре или министре у државама којима су доминирали Французи.

Катастрофална француска инвазија Русије 1812. је била прекретница. Овај поход је десетковао његову Велику армију, која никада више није обновила своју некадашњу снагу. Године 1813. Шеста коалиција га је поразила код Лајпцига, заузела Француску и приморала га на абдикацију у априлу 1814. и игзнанство на острво Елбу. Након мање од годину дана, Наполеон се вратио у Француску, поново преузео контролу, али је владао 100 дана до пораза код Ватерлоа у јуну 1815. Својих задњих шест година живота провео је под британским надзором на острву Света Јелена.

Рани живот

Рођен је у Ајачију на Корзици 15. августа 1769. као друго од седморо деце, само годину дана након што је Корзика постала француска територија (дотад је Корзика припадала Републици Ђенови).[1] Његова породица је припадала нижем италијанском племству и дошли су из Тоскане.[1] Породица се населила у Фиренци, па се касније расцепила на две гране. У 16. веку су били присиљени да напусте Фиренцу и населили су се на Корзици, која је и тада припадала Ђенови.

Наполеонов отац Карло Бонапарта рођен је 1746, у Ђеновешкој републици. Био је адвокат и представник Корзике 1778. на двору Луја XVI. Ту је остао доста година. Највећи утицај на Наполеона је у детињству имала његова мајка Марија Летиција Рамолино. Чврстом дисциплином успела је да обузда Наполеона. Наполеоново племићко и умерено имућно порекло и породичне везе пружиле су му много веће могућности да се образује и школује, него што је то било омогућено типичном Корзиканцу у то време. Када је имао девет година уписан је 15. маја 1779. на француску војну школу у Бријан л Шато близу Троја. Морао је учити француски пре него што је уписан у војну школу. Ипак целога живота је говорио са јаким италијанским акцентом, а никад није научио да правилно пише. Наполеон је ту први пут срео произвођача шампањца Жан Реми Моета. Након матурирања на војној школи у Бријану 1784. Наполеон је примљен на елитну војну школу у Паризу “Екол Ројал Милитер”. Ту је у једној години завршио два разреда. Један испитивач је сматрао да је добар за проучавање апстрактних наука и да поседује дубоко знање математике и географије. На војној школи је специјализовао артиљерију, иако је у почетку тражио морнарицу. Дипломирао је септембра 1785. и преузео је војну дужност као артиљеријски потпоручник у јануару 1786. са само 16 година.

Наполеон је служио у Валенси и Оксони до избијања Француске револуције 1789. године. У том периоду је он узео готово две године одсуства у Паризу и Корзици. Већи део од неколико година након 1789. провео је на Корзици, на којој се одвијала битка између три стране: ројалиста, револуционара и корзиканских националиста. Наполеон је подржавао јакобинце и унапређен је у потпуковника пука добровољаца. Када се сукобио са конзервативним националистичким вођом Паскалом Паолијем, Наполеон и његова породица су били принуђени да напусте Корзику у јуну 1793. Уз помоћ земљака Салицетија Наполеон је постављен за команданта артиљерије француских снага, које су 1793. опседале Тулон. Тулон се побунио против републиканске власти, а заузела га је британска војска. Наполеон је направио успешан план. Поставио је топове на такву позицију да су запретили британској флоти, која се због тога морала евакуисати. Успешним нападом Наполеон је заузео град. Приликом напада рањен је у бутину. Због освајања Тулона унапређен је 1793. у бригадног генерала. Успешним акцијама запао је за око Комитету јавне безбедности и постао је близак сарадник Огистена Робеспјера, млађег брата револуционарног вође Максимилијана Робеспјера. Када је старији Робеспјер завршио на гиљотини Наполеон је био накратко ухапшен и затворен 6. августа 1794. у Шато д’Антиб. Ослобођен је након две недеље.

Узрок смрти

Фрегата Бел Пул носи Наполеонове посмртне остатке у Француску

Узрок његове смрти је предмет бројних спорова. Наполеонов лични лекар Франческо Антомарши је навео рак желуца као узрок смрти. У дневницима Луја Маршана, који су штампани тек 1955. године описан је Наполеон у месецима пред смрт. Ти описи су навели многе да закључе да је Наполеон отрован арсеником. Арсеник се не може открити у исхрани, ако се даје у малим количинама током дужег временског периода. Паскал Кинц из Стразбуршког института за судску медицину нашао је да је у Наполеоновој коси ниво арсеника 7 до 38 пута већи од нормалног. Часопис „Наука и живот“ (Science & Vie) ангажовао је групу истраживача да провери тврдње о арсенику. Показала се слична концентрација арсеника у узорцима косе из 1805, 1814. и 1821. године. Шеф токсикологије париске полиције тврди да би Наполеон раније умро да је арсеник био узрок смрти. Закључци групе коју је ангажовао научни часопис била је да је Наполеон користио тоник за косу. Пре открића антибиотика арсеник се користио за лечење сифилиса. Због тога су се појавиле спекулације да је Наполеон боловао од сифилиса.

У мају 2005. године тим швајцарских доктора утврдио је да је узрок Наполеонове смрти био рак желуца, који је био узрок смрти и његовог оца. Једна опсежна студија из 2007. није нашла доказ о арсеничком тровању унутрашњих органа, које би изазвало видљива крварења.

Branislav Nusic

Posted 19. October 2009. by gdinpopara
Categories: Pisci

Branislav Nušić

Branislav Nušić je pseudonim srpskog pisca romana, drama, priča i eseja, začetnika retorike u Srbiji, Alkibijada Nuše. Nušić je rođen 8. oktobra 1864. i umro je 19. januara 1938. Takođe je radio kao novinar i državni službenik.

Branislav Nušić

Nušić je rođen u Beogradu. Đorđe Nuša, njegov otac, bio je ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Preselio se u Beograd, gde je maturirao. Diplomirao je na pravnom fakultetu u Beogradu 1884. godine. Tokom studija je proveo godinu dana u Gracu.

Nušić se borio u Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, koji ga je zatekao na služenju redovnog vojnog roka. Nakon rata je objavio kontroverznu pesmu Dva raba u Dnevnom listu, zbog koje je osuđen na dve godine robije. Pesma je ismevala srpsku monarhiju, a posebno kralja Milana.

Državnu službu Nušić je dobio 1889. godine. Kao zvaničnik Ministarstva spoljnjih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine. Na jugu Srbije i u Makedoniji proveo je celu deceniju. Njegova poslednja služba u tom periodu bilo je mesto vicekonzula u Prištini.

Godine 1900. Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1904. godine postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom.

Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik, a 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio je u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata.

Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika Umetničkog odseka ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd.

Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Nušićeva najpoznatija dela uključuju:

Drame:

  • Gospođa ministarka
  • Narodni poslanik
  • Ožalošćena porodica
  • Pokojnik

Romani:

  • Autobiografija
  • Opštinsko dete (u Sarajevu izdato kao Općinsko dijete)
  • Hajduci

Pripovetke:

  • Politički protivnik
  • Posmrtno slovo
  • Klasa

Rastrave i udžbenici:

  • Retorika

Isidora Sekulic

Posted 19. October 2009. by gdinpopara
Categories: Pisci

Život

Rođena je 16. februara 1877. godine podno Titelskog brega, u bačkom selu Mošorinu kod Žablja. Detinjstvo je provela u Zemunu, Rumi i Novom Sadu. Školovala se u Novom Sadu (Viša devojačka škola), Somboru (Srpska preparandija) i Budimpešti (Pedagogijum). Radila kao nastavnica u Pančevu, Šapcu i Beogradu.

Stvaralaštvo

Do kraja, i bez ostatka, posvećena lepoti smislene reči, književnica Isidora Sekulić je za života stekla uvaženje kao najobrazovanija i najumnija Srpkinja svoga vremena. Znalac više jezika, i poznavalac više kultura i područja umetničkog izražavanja, Isidora Sekulić je kao pisac, prevodilac i tumač književnih dela ponirala u samu suštinu srpskog narodnog govora i njegovog umetničkog izraza, smatrajući govor i jezik kulturnom smotrom naroda.

Penzionisana je 1931. godine. Izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1939, a za redovnog člana Srpske akademije nauka 14. novembra 1950, kao prva žena akademik. Umrla je 5. aprila 1958. godine u Beogradu.

Duboko promišljen i umetnički istančan njen književni, prevodilački i kritički izraz je praznik naše pisane reči.

Rekla je

Ta larma što je dignuta oko mene mnogo me je potresla. Molila sam neke poznanike, mlade ljude, da gde god vide nešto o meni napisano, priguše. Ali eto šta su uradili. Zvali su me na neko veče o meni, ali ja sam odbila, rekla sam da sam bolesna. Svi su hteli da me skinu sa dnevnog reda. Kažu: ima 80 godina, skoro će umreti, daj da napišemo nešto i da je ostavimo. To strašno vređa. Volim tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole.

Dela

U pola veka književnog rada u više oblika umetničkog iskazivanja i rasuđivanja – objavila je:

  • Saputnici, 1913 – pripovedna vrsta intimnog dnevnika
  • Pisma iz Norveške, 1914) – putopis
  • Đakon Bogorodičine crkve, 1920) – roman
  • Kronika palanačkog groblja, 1940) – pripovetke
  • Zapisi (1941)
  • Analitički trenuci i Teme, 1941 – eseji
  • Knjiga duboke odanosti Njegošu, 1951;
  • Govor i jezik kulturna smotra naroda, 1956).

Aleksej Maksimovič Peškov – Maksim Gorki

Posted 14. October 2009. by gdinpopara
Categories: Pisci

Aleksej Maksimovič Peškov (rus. Alekseй Maksimovič Peškov; 28. mart, 16. mart po Julijanskom kalendaru, 1868 – 14. jun 1936), poznatiji kao Maksim Gorki (rus. Maksim Gorьkiй), je bio sovjetski pisac, osnivač književnog metoda socijalističkog realizma i politički aktivista. Rođen je u Nižnjem Novgorodu a umro je u Moskvi. Od 1906. do 1913. i od 1921. do 1929. je živeo u inostranstvu; nakon povratka u Sovjetski Savez, prihvatio je kulturnu politiku toga vremena, mada mu nije bilo dozvoljeno da napušta zemlju.

U 19. godini pokušao je samoubistvo. Agitirao je protiv carizma, tražio društvo revolucionara narodnjaka i branio interese siromašnih. Godine 1905. piše proglase protiv vojske, policije, cara i biva zatvoren, a oslobođen je na protest intlektualaca mnogih zemalja. Godine 1906. ilegalno napušta zemlju i ostaje u emigraciji do 1913., gdje se bori za obustavljanje svake pomoći carskoj Rusiji. U svojim prvim pripovetkama opisuje egzistenciju ljudi sa dna društvene lestvice. U nizu članaka prikazuje svoje neprijateljstvo prema fašizmu i malograđanskoj sebičnosti. Smisao umetnosti tražio je u istini, stvaralačkom radu i afirmaciji čovečnih odnosa među ljudima.

Novele i pripovetke

  • “Makar Čudra” – 1892
  • “Dve skitnice” – 1894
  • “Starica Izergilj”, “Čelkaš” – 1895
  • “Konovalov” – 1897
  • “Prolećni zvuci” – 1901
  • “Po Rusiji” – 1912-1916
  • “Život u plavom” – 1925

Lirske pesme u prozi

  • “Pesma o sokolu” – 1899
  • “Vesnik Bure” – 1901

Romani

  • “Foma Gordejev” – 1888
  • “Troje” – 1900
  • “Mati” – 1907
  • “Ispovest” – 1908
  • “Gradić Okurov” – 1909
  • “Život Matveja Kožemjakina” – 1910
  • “Život Artamonovih” – 1925
  • “Život Klima Samgina” 1926-1936

Drame

  • “Malograđani”, “Na dnu” – 1902
  • “Letnjikovac” – 1904
  • “Deca sunca” – 1905
  • “Neprijatelji” – 1906
  • “Vasa Železnova” – 1910-1936
  • “Jegor Buličov” – 1936

Uspomene

  • “Detinjstvo” – 1913-1914
  • “Među ljudima” – 1916
  • “Moji univerziteti” – 1923
  • “Beleške iz mog dnevnika” – 1923-1924

Aleksej Maksimovič Peškov (rus. Alekseй Maksimovič Peškov; 28. mart, 16. mart po Julijanskom kalendaru, 1868 – 14. jun 1936), poznatiji kao Maksim Gorki (rus. Maksim Gorьkiй), je bio sovjetski pisac, osnivač književnog metoda socijalističkog realizma i politički aktivista. Rođen je u Nižnjem Novgorodu a umro je u Moskvi. Od 1906. do 1913. i od 1921. do 1929. je živeo u inostranstvu; nakon povratka u Sovjetski Savez, prihvatio je kulturnu politiku toga vremena, mada mu nije bilo dozvoljeno da napušta zemlju.

U 19. godini pokušao je samoubistvo. Agitirao je protiv carizma, tražio društvo revolucionara narodnjaka i branio interese siromašnih. Godine 1905. piše proglase protiv vojske, policije, cara i biva zatvoren, a oslobođen je na protest intlektualaca mnogih zemalja. Godine 1906. ilegalno napušta zemlju i ostaje u emigraciji do 1913., gdje se bori za obustavljanje svake pomoći carskoj Rusiji. U svojim prvim pripovetkama opisuje egzistenciju ljudi sa dna društvene lestvice. U nizu članaka prikazuje svoje neprijateljstvo prema fašizmu i malograđanskoj sebičnosti. Smisao umetnosti tražio je u istini, stvaralačkom radu i afirmaciji čovečnih odnosa među ljudima.

Novele i pripovetke

  • “Makar Čudra” – 1892
  • “Dve skitnice” – 1894
  • “Starica Izergilj”, “Čelkaš” – 1895
  • “Konovalov” – 1897
  • “Prolećni zvuci” – 1901
  • “Po Rusiji” – 1912-1916
  • “Život u plavom” – 1925

Lirske pesme u prozi

  • “Pesma o sokolu” – 1899
  • “Vesnik Bure” – 1901

Romani

  • “Foma Gordejev” – 1888
  • “Troje” – 1900
  • “Mati” – 1907
  • “Ispovest” – 1908
  • “Gradić Okurov” – 1909
  • “Život Matveja Kožemjakina” – 1910
  • “Život Artamonovih” – 1925
  • “Život Klima Samgina” 1926-1936

Drame

  • “Malograđani”, “Na dnu” – 1902
  • “Letnjikovac” – 1904
  • “Deca sunca” – 1905
  • “Neprijatelji” – 1906
  • “Vasa Železnova” – 1910-1936
  • “Jegor Buličov” – 1936

Uspomene

  • “Detinjstvo” – 1913-1914
  • “Među ljudima” – 1916
  • “Moji univerziteti” – 1923
  • “Beleške iz mog dnevnika” – 1923-1924

Najstarija istorija Helade

Posted 14. October 2009. by gdinpopara
Categories: Istorija

Grčka, brdovita zemlja na krajnjem jugu Balkanskog poluostrva, bila je naseljena još u praistoriji. Njena istorija počinje krajem III ili početkom II milenijuma pre n.e. doseljavenjem indoevropskih plemena koja su sebe nazivala Helenima, a Rimljani Grcima. Tokom II milenijuma pre n.e. u helenskom svetu su cvetale dve civilizacije: na ostrvu Kritu postojala su mnogobrojna nezavisna kraljevstva koja će se vremenom ujediniti pod žezlom vladara grada Knososa, dok se na poluostrvu Peloponezu i u srenjoj Grčkoj razvijala mikenska civilizacija.

DOSELJAVANJE GRKA NA JUG BALKANSKOG POLUOSTRVA

Krajem III ili početkom II milenijuma pre n.e. na krajnji jug Balkanskog poluostrva došli su Grci, ili kako su se drugačije nazivali, Ahajci. Njihovo naseljavanje odvijalo se u talasima i verovatno je trajalo nekoliko decenija ili, čak vekova. Smatra se da su se spustili sa severa, iz oblasti oko Dunava. Došavši u Grčku, Ahajci su Pelazgima, tj. stanovništvu koje su tu zatekli vrlo brzo nametnuli svoj jezik i običaje. U poslednjim stolećima I milenijuma pre n.e. podelili su se na dva plemena: Jonce i Eolce.

MINOJSKA CIVILIZACIJA

U vreme kada su helenska plemena prodirala u Grčku, na ostrvu Kritu cvetala je bogata minojska civilizacija, koja je dobila naziv po mitskom kralju Minosu. Njen sjaj se ukazao 1890. godine, kada je engleski istraživač Artur Evans počeo iskopavanja u Knososu. Istorija minojskog Krita zasniva se pre svega na arheološkim izvorima. Malobrojni pisani izvori ne

mogu se koristiti jer pismo kojim su pisani-linearno pismo A-do danas nije dešifrovano.

Krit je u početku bio podeljen na više manjih, nezavisnih kraljevina, koje su se međusobno sukobljavale. Sredinom II milenijuma pre n.e. one su ujedinjene pod vlašću grada Knososa. Borbe koje su vladari Knososa vodili protiv drugih kraljevina našle su odraz u mitu o Minosu. On se za prevlast na Kritu borio sa svojom braćom (Sarpedonom i Radamantom). Jednog je proterao sa ostrva, a drugog je zatočio u najudaljenijim krajevima. Pošto je tako postao gospodar Krita, Minos je za svoju prestonicu izabrao grad Knosos, na severnoj obali ostrva. Ujedinjenjem Krita oko Knososa počelo je razdoblje najvećeg uspona minojske civilizacije.

Sredinom II minenijuma pre n.e. Krićani su gospodarili istočnim delom Sredozemlja. Njihova moć počivala je na jakoj i dobro organizovanoj floti. Uspostavljanje talasokratije, tj. prevlasti na moru pripisivalo se Minosu. Prema predanju, on je prvi izgradio flotu i oslobodio Egejsko more od gusara. O moći Krita rečito govori i mir prema koje su i Atinjani Minosu plaćali danak. Svake godine su mu slali određen broj mladića i devojaka. U doba talasokratije minojska civilizacija se proširila i van Krita. Jedno od njenih najvećih žarišta bila je Tera, ostrvo u Egejskom moru.

Prevlast na moru i položaj Krita, između Helade, Afrike i Azije, omogućili su lako uspostavljanje i održavanje trgovačkih veza širom Sredozemlja. Kritski trgovci su posećivali udaljene krajeve; dolazili su čak do Španije i Italije na zapadu do Mesopotamije na istoku. Prodavali su drvnu građu, vino, maslinovo ulje i druge proizvode. Putujući Sredozemljem, Krićani su pre svega trgovali za metalima neophodnim za izradu oruđa i oružja. It Grčke i Male Azije uvozili su bakar i kalaj, od kojih se dobijala bronza. Zlato i slonovača stizali su iz Egipta. O trgovačkim vezama izmrđu Krita i Egipta svedoči kritski nakit nađen u egipatskim grobnicama, kao i egipatske vaze od alabastera i skarabeji nađeni u ruševinama kritskih gradova.

Talasokratija i ekonomski procvat Krita snažno su uticali na razvoj civilizacije. Sjaj i bogatstvo minojske kulture najbolje se ogledaju u ostacima kraljevskih palata u pojedinim gradovima. Najčuvenija je Minosova palata, čiji se ostaci i danas mogu videti u Knososu. Ova velelepna građevina uzdizala se oko prostranog četvorougaonog dvorišta. U prizemlju su bile zanatske radionice, kuhinje, odaje za robove i sluge. Sve te prostorije bile su povezane zamršenom mrežom hodnika (lavirint). Za arheologe je bilo zanimljivo skladiše, sastavljeno od 16 prostorija. U njima su otkriveni ogromni pitosi u kojima su čuvani ulje, žito, vino i vuna. U posebnim udubljenjima u podu čuvane su dragocenosti. Na spratovima palate bile su smeštene odaje kralja i kraljice, svečane sale i prestona dvorana pod nazivom Sala dvosekle sekire (po predstavi dvosekle sekire na zidu). U njoj se i danas može videti presto kritskih kraljeva. Zidovi Minosove palate bili su bogato ukrašeni freskama. Na njima su prikazivani prizori iz svakodnevnog života (našminkane dame) i prirode (leteće ribice, mačka koja se prikrada fazanu itd).

MIKENSKO DOBA

Dok je na Kritu cvetala minojska civilizacija, Ahajci su na poluostrvu Peloponezu i u srednjoj Grčkoj osnovali niz manjih kraljevina. Arheološka istraživanja, koja je 1876. godine započeo Hajnrih Šliman, pokazala su da je prestonica jedne od najznačajnijih ahajskih kraljevina bila Mikena, u Argolidi, na Peloponezu. Zbog toga se period uspona ovih država naziva Mikenskim dobom (XVI-XII vek pre n.e.). Važni centri mikenske kulture bili su Pilos i Tirint na Peloponezu, kao i Orhomen u Beotiji. Moć ratobornih Ahajaca brzo se proširila i van Grčke. Oko 1400. godine pre n.e. oni su prešli Krit i postepeno

ga osvojili. Pokoravanje Krita bilo je značajno jer su primili tekovine minojske civilizacije. Ahajci su vremenom postali jedna od najznačajnijih sila u istočnom delu Sredozemlja. Njihove naseobine nikle su na Rodosu i na zapadnoj obali Male Azije.

Podatke o držvnom i društvenom uređenju mikenskog doba pružaju glinene pločice nađene u ruševinama dvoraca u Pilosu i Knososu. Pismo kojim su bile ispisane – linearno pismo B – ubraja se među slogovna pisma: svaki znak predstavlja jedan slog. Iz pločica saznajemo da su ahajskim državama vladali kraljevi koji su nosili titulu vanaks. Oni su živeli u palatama koje su, za razliku od minojskih, bile utvrđene. Branile su ih zidine od ogromnih blokova kamena. Grci su kasnije verovali da ih nisu izgradili obični smrtnici već kiklopi – divovi sa jednim okom nasred čela. Srce svake mikenske palate je bio megaron ‘ velika četvorougaona prostorija sa četiri stuba i ognjištem u sredini. Tu se kralj savetovao s aristokratijom i primao poslanstva. Oko megarona su bile raspoređene kraljeve i kraljičine odaje, skladišta, zanatske radionice, kancelarije činovnika itd. Drugi čovek po značaju u mikenskim kraljevinama bio je lavaget, verovatno vrhovni zapovednik vojske. On i vanaks imali su velike zemljišne posede koje su obrađivale sluge i seljaci. Značajnu ulogu u društvu mikenske epohe imala je i aristokratija. Najuži krug aristokrata oko kralja činili su tzv. pratioci. Oni su ga pratili i štitili u ratu i miru, a smatra se i da su zapovedali pojedinim vojnim odredima.

Pločice iz Pilosa i Knososa pružaju dragocene podatke o privredi mikenskog razdoblja. Iz njih saznajemo da su se Ahajci bavili zemljoradnjom i stočarstvom.  Njihova ishrana zasnivala se na žitaricama – pšenici i ječmu – i smokvama. Da bi poboljšali ukus hrane, dodavali su joj raznovrsne začine (susam, nanu, kim ili šafran). Značajno mesto među poljoprivrednim kulturama zauzimale su i masline. Maslinovo ulje je korišćeno u ishrani, za negu tela i za osvetljenje. Od stoke su najviše uzgajani ovce, koze, konji i svinje. Iz pločica saznajemo da su pojedina stada bila kraljevo vlasništvo.

Zanatska proizvodnja je u mikensko doba dostigla visok stepen razvoja. U službi ahajskih kraljeva spominju se zidari, grnčari, stolari, tkači itd. Značajno mesto zauzimali su kovači. Pošto je bronza, od koje su izrađivana oruđa i oružja, bila skupa i dragocena, zalihe ovog metala čuvane su u palatama. Među najveštijim majstorima mikenske epohe bili su i zlatari. Njihova dela i danas plene lepotom i istančanošću izrade.

Pad knososa pod ahajsku vlast označio je kraj kritske talasokratije. Kritske trgovce su u istočnom i zapadnom Sredozemlju zamenili Ahajci, koji nisu imali dovoljno sirovina za proizvodnju. Metale, pre svega bakar, uvozili su sa Kipra i iz Italije, daleko na zapadu. Iz Sirije su im stizale slonovača i skupocene tkanine. Za uzvrat, Ahajci su na stranim tržištima nudili vunu, maslinovo ulje, vino, pojedine vrste začina i druge poljoprivredne proizvode. Naročito jake trgovačke veze uspostavili su sa Egiptom. U  nekim egipatskim gradovima nađene su flašice mikenske izrade, u kojima su verovatno čuvali mirisi.

TROJANSKI RAT

Jedan od najkrupnijih događaja s kraja mikenske epohe je bio Trojanski rat (početkom XII veka pre n.e.). Ovaj rat je u antičkoj tradiciji predstavljen kao sukob Grka i Trojanaca, koji je izbio kada je trojanski princ Paris oteo iz Sparte lepu Jelenu, ženu kralja Menelaja. U pomoć osvetoljubivom Menelaju priskočio je njegov brat Agamemnon, vladar Mikene. Zajedno su sakupili ogromnu vojsku i došli pod zidine Troje. Opsada grada trajala je punih deset godina. Pojedini događaji iz poslednje desete godine rata opevani su u Homerovom spevu ”Ilijada”. Grci su, na kraju, Troju osvojili lukavstom. Ukrcali su se na svoje lađe i otplovili, ostavljajući ogromnog drvenog konja na dar boginji Atini. U njegovoj unutrašnjosti bili su skriveni njihovi odabrani borci, predvođeni Odisejem i Menelajem. Trojanci su želeli da provere da li je konj dar bogova ili delo ljudskih ruku. Odlučili su da ga probodu kopljem; ako potekne krv, to bi značilo da je zaista dar bogova i da ga treba uneti u grad; ako, pak, ne bi bilo krvi, trebalo ga je uništiti. Kada je jedan Trojanac zario koplje u drveno telo konja, kralj Menelaj je podmetnuo butinu iz koje je potekla krv. Stoga su Trojanci odlučili da konja unesu u grad. Kad je pala noć, Grci su iskočili iz njegove utrobe i napali Trojance. Posle duge i krvave borbe uspeli su da osvoje grad. Prema grčkoj tradiciji, to se desilo 1184. godine pre n.e.

Danas se smatra da se u jezgru mita o Trojanskom ratu krije istorijska istina. Arheološka istraživanja u Troji pokazali su da je grad razoren u drugoj polovini XIII veka pre n.e. ili u prvim decenijama XII veka pre n.e. Otkriveni su tragovi požara koji je uništio veliki deo grada. Iako ni pisani ni arheološki izvori ne pružaju podatke o napadačima, smatra se da su za to odgovorni Ahajci. Zbog čega bi oni napali Troju? Na to su ih mogli navesti ekonomski razlozi. U XIII veku pre n.e. istočno Sredozemlje bilo je preplavljeno talasom seoba raznih naroda. Oni su u istoriji poznati pod nazivom ”Narodi sa mora”. Zahvaljujući njihovom delovanju ahajske trgovačke veze s istočnim obalama Sredozemnog mora počele su da opadaju. Ahajci su stoga bili prinuđeni da pronađu nova tržišta. Napadom na Troju su, možda, pokušavali da prodru u sevorozapadni deo Male Azije. S druge strane, njihov pohod je mogao imati i čisto pljačkaški karakter. Oni su znali da je Troja izuzetno bogat grad i nadali su se velikom plenu (zlato, srebro, robovi, konji itd.).